Bosna

I ne samo Bosna... Nego i šire, jer se osjećam građaninom cijele regije, može se slobodno reći Jugoslavenom...

25.05.2009.

Газаплук

Тог маја 2006. године био сам члан AIESEC-a. То је некаква студентска организација, ко џоја највећа и најперспективнија на свијету. Ето, билеси се сваки њихов члан запосли самом референцом што је био ајсековац. Активан сам био још од новембра 2005., па смо радуцкајући ту и тамо, добили прилику да се крваво изборимо за један међународни семинар. Кад кажем крваво изборимо, мислим на то да смо, и поред напорног рада и саме чињенице да требамо бити награђени, морали још лобирати код којекаквих скоројевића и скоројевићки, који су себи давали за право да све одлучују, и самом својом појавом улијевали страх међу млађом женском популацијом наших чланова. Кад смо се изборили за нешто од чега смо много више заслужили, потрпали смо се у два аутомобила и кренули пут Солуна, гдје се одржавала међународна ублеха под називом "Свијет без граница", ака "World Without Borders". Наравно, измалтретирали смо се с визама, па самим тим назив конференције губи сваки смисао. Идемо на пут од осамсто и кусур километара, на којем ћемо прећи чак три границе, а да смо путовали коју годину послије, прешли бисмо их четири.



Моји страшни компањони се боје Косова. При самој помисли да тамо живе "неки чудни Албанци", они се увлаче у своје предрасудне и затрпане рупчаге, из којих ни дан-данас неће изаћи. Тако се онда лобирало да се страшно Косово избјегне, а да се анамо они Косовари и не срећу. Један од ајсековских функционера каже како је његов тата казао да би најбоље било то страшно мјесто избјећи и "к'о сав нормалан свијет" запутити се кроз цивилизирану врањску Србију, те још цивилизиранију Македонију. "Добро", рекох, утврђујући да је страх нешто што нећу истјерати из тих људи, иако ни сами не знају чега се боје.

На путу нам је предлагано да обилазимо Ћелекулу, а функционеров тата је казао како се "тамо има шта видјети", мислећи ваљда на српске лобање које су Турци забетонирали у тврђаву и направили утврду. Хвала Богу, уз одбијање већине, пут је прошао с мање егзотизма, а више вожње према крајњем циљу, грчком граду Солуну.

Стигавши у Солун, није било тешко скухати се на лицу мјеста. Прави топлотни удар нас је ошамарио преко уста и једноставно није било избора него се знојити у бескрај. Наиме, солунско море није за купање, јер је лука дуж цијеле обале града, а прва плажа је удаљена неколико километара. Након што смо паркирали аута, љубазни домаћини су нас, уз закашњење од два сата (које је већ наредног дана постало нормално и уобичајено), спровели до наших топлих домова, гдје иначе они као студенти, обитавају, хране се, тулумаре, спавају и раде друге ствари које један солунски студент може радити. Смјестили су нас у различите куће, тако да се што више упознамо с другим учесницима семинара. Један лијеп гест, који ће тек касније добити смисао, и који је чак и врлим Бошњацима, послужио да се не издвајају од гомиле и да се друже и с осталим народима и народностима с Балкана, који су углавном били посјетиоци семинара.



Да је лијеп и користан потез раздвајање делегације, јесте, али показаће се да у неким моментима може бити врло незгодан, поготово ако хитно морате стићи до нечије куће, кога уопште и не познајете. Шетајући кроз град, мој тадашњи пријатељ Јасмин Поздерац (на слици лијево, жуте косе) и ја, наишли смо на бесплатну дегустацију Ледо ледене кафе. Пошто је било хиљаду степени на сунцу, одлучили смо се придружити маси која чека на ред да добије своје пиће из хладњаче с вараждинским таблицама. Мој друг Јасмин је иначе, што би наш народ рек'о, газап. Газап може имати више значења и особина. Једна од особина му је да поједе и попије све што му се нађе на путу, али само ако је то бесплатно. Уколико није бесплатно, храниће се у пекари полубајатом бухтлом, док сви остали једу супицу и пилиће у ресторану. Тај ће уштедјети по сваку цијену неколико марака, али ће остати газап ако неко други плаћа. Тако је било и овај пут. Јасмин је узео равно седам ледених кафа и искапио их у рекордном времену. Ефекат ледене кафе врло често може бити незгодан, а када их човјек попије седам, можете само замислити шта се десило. Слиједећа сцена била је Јасминово шпринтање према универзитетском заходу, ака ве-цеу, који ме подсјећао на тоалет из шкотског филма Треинспотинг (ко је гледао, разумјеће). Добро, није баш био усран као у филму, али добио је тај епитет врло брзо. Како је Јасмин трчао, то му се све више ишло у тоалет, и прије него што ће угледати клозетску шољу, појавиће се смеђа флека на његовој гузици. Не би се то можда ни замијетило да Јасминов шорц није био бијел. Тако се Јасмин, вјероватно по први пут у свом животу, након што га је мама престала пресвлачити, усрао. Џаба трчање, џаба близина факултета, џаба сво трпљење овог свијета, јер нажалост, говно је било брже. Није се имало времена нити нешто помислити, нити упалити свјетло, па самим тим долазимо до закључка да је прољев бржи и од свјетлости, и од мисли, тј. најбржи на свијету.

Јасмин је, како већ рекох, газап. Газапи су обично шкрти људи. Али у свој тој прорачунатости, врло се често прерачунају и онда морају издвојити новац на неке неочекиване трошкове. Један од тих трошкова био је позив мобителом (чак из Грчке, а газапи обично немају кредита у иностранству) упућен мени, и плаћање таксија, такође мени. Кад сам стигао до клозета, схватио сам да мој друг више нема шта обући, а моја очекивања је премашила чињеница да је усрао и мајицу, и поткошуљу, а и патике. Наравно, шорц сам раније споменуо. Тако сам у наредном моменту био у таксију и хитао према Таносу, човјеку којег нисам ни видио, нити чуо за њега, имао сам само адресу, а код којег је Јасмин био смјештен. Ту се враћамо на причу о раздвајању делегације како бисмо се боље упознали. И по белају, таксистица је ишла преко 120 на сат, и то кроз град. Јасмину је то ишло у прилог, али мени никако није било угодно. Након што сам узео пресвлаке, питала ме је "је ли се то неко унередио од оне силне Ледо кафе?". Наравно, смијао сам се сатим након тога, али нисам никоме причао шта се заправо десило. Ово је тренутак да се та лијепа прича подијели, јер поред тога што је, надасве, смијешна, такође је и поучна. Послије овога ће ваљда понеки од нас одустати од газаплука, па ће се можда газаплук свести на једење јањетине код Максумића и евентуално који попијен сок. Прије ледене кафе ћемо, ваљда, добро размислити.

18.05.2009.

Wartburg, Zastava, Yugo, Lada...

Kada se sjetim istočno-njemačkog automobila marke Wartburg, nekako se osjećam sjetno, čak i ako je ova rečenica puki pleonazam. Lutajući kroz Jugoslaviju, naišao sam mnogo puta na neke od automobila pomenutih u naslovu. I često sam o tome razgovarao s prijateljem Milanom Petrovićem, koji ima vrlo slična razmišljanja kao i ja, glede starog i novog sistema, te novih vrijednosti u našim društvima. I uvijek bismo se složili, kako miris "Stojadina", dvotaktnog Wartburga ili Lade Samare nikad neće otići iz naših misli, vjerovatno sve dok ova vozila potpuno ne izumru. I Milan i ja sada vozimo mnogo bolja vozila, i nekome bi se činila ova moja priča kao jedno obično izmotavanje, kao iz pjesme "stari nam je post'o fora, kantonalni ministar".

Vozeći se na more, sa svojih 17, odnosno 18 godina, imao sam priliku osjetiti Wartburgove čari. Doduše, nije bio dvotaktni, nego s Golfovim motorom, ali to nije doprinijelo da manje smiješno izlgedamo. Ljetujući 2000. godine uz pomoć Wartburga, bilo nas je četvorica i nije bilo policije koja nas nije zaustavila i pretresla. Naš drug Ado bio je pod posebnom prismotrom, jer ima vrlo male oči, pa zbog toga izgleda sumnjivo (tj. napušeno ili pijano). Wartburg je izdržao sve napore, putovanja od Makarske do Baošića, i preko cijelog Pelješca. Svi su nam se smijali, a mi smo i dalje kulirali, tražeći još više razloga da od sebe napravimo budale. Vrhunac se desio kad smo došli po jednu od naših vrlo uglednih prijateljica, da je vodimo na Korčulu. Imali smo gumeni čamac na galeriji, naravno napuhan (jer nam se nije dalo puhati ga ponovo), a u prtljažniku pomiješane mirise suhog mesa i Adinih čarapa. Meli se, naravno, zgrozila, ali je previše voljela mene kao druga, da bi odustala od izleta. Anegdotu i danas prepričava kao jedno od svojih traumatičnih iskustava.



Vozeći se kroz BiH, Dalmaciju, Makedoniju ili Srbiju, čovjek može naići na mnogo "Fića", "Peglica", "Stojadina" i sl. Jedan od naših kućnih prijatelja, gospodin Tonči, ima "Peglicu". Puni naziv je Fiat 750, a godište 1979. Dakle, tridesetogodišnja "Peglica" je i danas u životu, ali tih godina je izgledala i zvučala kao da će svakog slijedećeg trena izdahnuti. Tonči je imao oslobođena samo prva dva sjedišta. Na druga dva (ili tri!?, kako inače piše u saobraćajnoj dozvoli) stajali su dijelovi. Pomislio sam da ima još jednu "Peglicu" pride, u slučaju da se bilo koji dio pokvari. I haman da je bilo tako. "Peglica" bi se kvarila do mora i nazad barem pet - šest puta, a Tonči bi je uredno popravljao i nastavljao svoj godišnji odmor. Na moru je plaćao mjesto za nju, i spavao u njoj, štedeći novac, ali i pokazujući skromnost. Tonči nije nikad bio škrtac, nego jednostavno nije trebao ništa bolje. Uživao je u skromnosti i pateći se u dotrajalom i malom automobilu. Ostajao bi i po dva mjeseca na odmoru, budući da je bio prosvjetni radnik, pa mu je raspust to dozvoljavao. Sada Tonči ima Zastavu 128. I ona se stalno kvari. I nju stalno popravlja. I s njom ide na more, ali češće, jer je u penziji. I u njoj spava. I ona mu pravi društvo mjesecima na hrvatskoj i crnogorskoj obali.

Čika Muharem je bio jedan od rijetkih koji je vozio Lade. Desetine Lada prošle su kroz njegove ruke, i za svaku je tvrdio da je "najbolje auto na svijetu". Iako je samo posljednja, Lada Niva, imala normalnu potrošnju, nikad ne bi ni riječ rekao protiv bilo kojeg svog automobila. Lada Samara je jedini tip Lade koji sam zapamtio, ali i prije nje je vozio neke od onih brojeva (tipa Lada 1293, šta god to značilo). Čika Muharem je uvijek tvrdio da su Volvo, Volkswagen, Audi, Renault ili Peugeot "američka smeća" i kako mu je draže rusko govno nego američka torta. Nije se obazirao na naša objašnjenja kako su sve ove marke evropski automobili, jer je to za njega sve bilo potpuno isto. Posljednja Lada, tipa Niva, koja se penje uz najgora i nemoguća brda, sahranila je čika Muharema. Naime, vraćajući se s Bjelašnice, Lada je proklizala i nikakav ABS mu nije uspio pomoći. Shrvali su se zajedno u provaliju i u ljubavnom zagrljaju i umrli. Vatrogasci su je izrezali da bi izvukli Muharemovo tijelo, ali je bilo kasno. Lada se više nikad nije provozala. Od tada, nekako mi se čini da ih i ne viđam na sarajevskim ulicama. Možda je svaki vozač neke druge Lade odustao od daljnje vožnje. U čast čika Muharema. Ili jednostavno to nisu dobra kola?



Tata je vozio Zastavu 101, ili popularnog "Stojadina". Jedna od rijetkih anegdota koju pamtim je izrugivanje naših tablica "PE", koje su označavale kosovski grad Peć. Tokom ljetovanja na Pelješcu, jedan od Dalmatinaca se nije mogao čudom načuditi kako je moguće da neki "Pećanin" može doći do Pelješca i kako još "sekunda fali da mu Bosanci i Albanci sagrade džamiju u avliji". Taj "Stojadin" nije dočekao rat, jer ga je tata zamijenio za Bubu iz 1972. godine, a prije nego što je napunila 21 godinu, granata ju je presjekla i poslala u zaborav. Kasnije je presjekla i tatu, pa nam više nije bilo do Bube i očuvanja kapitalističko - hitlerskog oldtajmera. Zastave danas vozi srpska policija, i vjerovatno neuspješno pokušava uhvatiti svoje kriminalce. Sve dok im Francuzi ne pošalju i posljednju isporuku doniranih Pežoa, koji će zamijeniti plavobijela milicijska kola.

Wartburg s početka priče još nije dočekao kraj. Sada ga vozi neki gospodin sa Pala, koji je dao cijelih 2200 KM za njega, diveći mu se i zaboravljajući kako je mogao i Golfa za te pare uzeti. Kaže da nije došao u Sarajevo od osamdeset četvrte, kad mu je sin volontirao na Olimpijskim igrama. Dobrovoljno je kopao kanale gdje god bi trebalo, a Obalu vojvode Stepe je, kako kaže dobričina s Pala, "sam prekopao dvaput". Nedavno sam, prolazeći kroz Pale, ugledao Wartburga kako veselo prducka vozeći se prema Jahorini.

Tokom boravka u Kruševu, prvom i posljednjem Tošetovom prebivalištu, stekao sam dojam da je vrijeme stalo. Svi ovi automobili su sasvim normalna pojava u tom malom makedonskom gradu. Toliko mi je bilo lijepo gledati tu socijalističku idilu, da sam poželio ne vraćati se iz Kruševa jedno vrijeme. Iako sam samo dan ranije plivao u Ulcinju, a u Kruševu hodao u zimskoj jakni, nije mi smetala šetnja unedogled, brdovitim i hladnim kruševskim ulicama. Hotel u kojem smo bili smješteni ima narandžaste pločice u kupatilima, stare prozore i vrata, radijatore od prije trideset godina i vinkovački crijep. Na stolovima u restoranu su karirani stolnjaci, koji se svakim danom nanovo peru. Svaki ključ ima ogromni drveni privjesak s Titovim likom. Doručci, ručkovi i večere su jednako ukusni kao i u hotelu Košuti, na Jahorini, 1990. godine. Posebno se pazi da se spremi obrok i za muslimane. I tako zadnjih trideset godina. Kafa košta simboličnih 20 denara, a spravljena je s puno entuzijazma, i svaka naredna prija više od prethodne. A ja, svakim pogledom vani, ugledam neko drugo drago vozilo. A i mnoge me druge stvari vežu za taj period. A onda pomislim, "pa jebote, nije mi 50 godina, da se tako svega sjećam".

Ali izgleda da jeste. Iako sam fizički dvadesetšestogodišnjak, moja mi djevojka često kaže da sam "čiča" i da ne može da vjeruje da se sjećam utrke Alena Prosta, iz Silverstonea 1987. godine. Imam i album sa sličicama iz te godine. Ayrton Senna je vozio Lotus. Valjda ono što je lijepo kratko traje. Ali ostaje zauvijek u sjećanju.

22.03.2009.

Политикин Забавник, 2. дио

Невјероватна ствар се десила тик након мог писања о Политикином Забавнику. Наиме, назвао ме лично Зеферино Граси, главни и одговорни уредник Забавника, након што сам му послао мејл у којем сам питао могу ли ми послати пдф верзију јубиларног броја. Човјек ме је чистим београдским нагласком питао "да ли ћете се љутити ако вам пошаљемо штампану верзију?". И наравно, Забавник из 27. фебруара је стигао за само три дана, насловљен на моје име, с правом адресом и печатом фирме "Политика".

Читајући Забавник, врло се лако вратити у неко сретније доба. Додуше, како коме, али нама који смо из рата изашли бар десет пута сиромашнији, то су дефинитивно била сретнија времена. И дан-данас, напамет  знам стрип Паје Патка, који сам прочитао 1989. године у XY броју Забавника, а гласио је овако:
Улази Паја у кућу и урла "Рајо, Гајо, Влајо... Имам за вас једну епохалну вијест", а сестрићи онако повезивајући једни друге (као што само близанци раде) упиташе збуњено, "о чему је ријеч, ујка Пајо?". "Ујка Паја вам се жени, тако да ће вам ујна Пата постати права ујна". Наредна сцена је код деда Баје, којег би у Хрватској данас назвали "ујак Тврдица". Пајо моли за посудбу од 500 долара, а деда Баја неће ни да чује, тако да се свадба отказује до даљњег. Пата наравно крма до неба, а на посљедњој слици су сестрићи и деда Баја, који им говори како је то учинио за његово добро, јер "ко би га онда трпио да посуђује за двоје".

Елем, Дизнијевих стрипова више нема, али остао је Хогар Страшни и уведен је Гарфилд, па ћу с читаоцем подијелити Хогара из броја 2980, који је изашао 20. марта 2009.



Сада кад смо прочитали Хогара, можемо прећи и на неко "научније" штиво. Да ли сте знали да нпр. укупна маса свих мрава на свијету прелази укупну масу свих људи? Или да је језик најјачи људски орган? Или да лептири имају чуло окуса на ногама? Или да крава може ходати уз, али не и низ степенице? Или да човјек у просјеку изговори 5.000 ријечи дневно?

Ја ништа од овога нисам знао, осим што сам претпостављао за језик, јер сам то вјероватно негдје начуо, али да нисам купио Забавник, остао бих ускраћен за ове информације. Будући да Забавник излази петком, након џуме се увијек нађем са својим пријатељима који џуму практикују, и онда уживамо уз Забавник у једном од "муминских" мјеста. Нађе се, ту и тамо, покоји мрски поглед, којем није јасно зашто читамо "мрске, влашко-комуњарске новине", па таман оне биле и за дјецу, али се не обазиремо, него настављамо с читањем.

Да ли сте, затим, знали историјат воћке коју сви волимо, јабуке? Текст под називом "Јабука здравља и греха" говори о јабуци у умјетности, јабуци у другим изразима, јабуци у митовима, јабуци у бајкама, јабуци у Адамовом грлу, итд. Каже овако... Вјештица нуди Сњежани отровну јабуку, након које она пада у кому и једино је пољубац принца може пробудити. Херкул краде у врту мудрости златне јабуке које доносе бемсртност. Парис је добио задатак да изабере најљепшу богињу којој ће дати "јабуку раздора". Велика Јабука је друго име за Њујорк, којим су се у жаргону служили љубитељи и извођачи џеза тридесетих година прошлог вијека. И тако даље.



Ипак, вратићу се у реалност, па ћу прочитати недјељни коментар (из бошњачки-освијештеног аваза, намјерно пишем малим словима) који јасно каже, "ко не мисли овако клевеће и лаже". Људи без калибра и без идеје, уфуравају нам истине црно-бијеле. Инвестиције су пробиле плафон, троше се кредити, свуда много параноје и сви су до грла у кризи. А ми бисмо хтјели да будемо центар свијета, кинески синдром за многа љета. А ја, ја немам дара, забрањено је да се одговара. Шљакери данас живе мирно као бубрег у лоју, нико их не дира док стоички дрмају лозу. Моја мала никад није била у џамбо џету, не пада јој на памет, она држи дијету. Клинци зуре у ТВ и то по цијели дан, очи су им четвртасте к'о екран.

Можда је и боље да Политикин Забавник остане нешто из сретнијег доба, што би Миљенко Јерговић рекао, "из неке друге повијести". Тако ће нам сигурно остати у лијепој успомени. Иначе ће нам аваз одмах рећи како је то небошњачка новина, и ето ти белаја.

17.03.2009.

Politikin Zabavnik, 1. dio

Kad god bih se odlučio pisati priču, pod ruke bi mi pala neka ovako jugonostalgična stvar, kao što je npr. Politikin Zabavnik. Kupio sam ga nekoliko puta u zadnjim sedmicama i nisam se pokajao. Potpuno je ostao isti, kao i nekad. Trećinu lista čini strip, trećinu zanimljivosti, a trećinu nauka.

Ipak, i pored raznih pritisaka, pa možda i zahtjeva za većim srbovanjem, većinu vremena su ostali onakvi kakve ih pamtimo. Moguće je da list poput Zabavnika niko nije ni dirao, ali nekako smo navikli da u našim krajevima još od malih nogu od djece prave fašiste, pa je onda Zabavnik pravo osvježenje. Nažalost, zbog autorskih prava, nema više Disneyjevih stripova, ali Hogar i Garfield imaju svoj šmek, pa tako strip ne zaostaje za kvalitetom.

Takođe, kad god bih počeo pisati nešto, bilo to na blogu ili za sebe, uvijek me prati neka naša, stara muzika, kao što je sada. Trenutno ide "Zadnji voz za Čačak", a prije toga sam slušao Indexe i Lačni Franz. Sad će Leb i Sol, pa Galija, a zatim Prljavo Kazalište.

U tom smo sastavu, plus dvoje Albanaca s Kosova, sjedili jednom u Amsterdamu, u određenom holandsko-jugoslovenskom društvu. I pored svih "blagodati" kapitalizma, složili smo se, a time i potpuno zabezeknuli Holanđane, kako bismo svi radije živjeli u Titovoj Jugoslaviiji nego u njihovom kapitalizmu.

Nekako im se nije dalo objasniti kako je Shkelzenov otac (Albanac iz Gnjilana), inače VKV stolar, često imao primanja veća od njegovog direktora, inače inžinjera. Radio je u Energoinvestu, a po Shkelzenovim riječima, vagona se nije moglo proizvesti koliko se moglo prodati. Uz to su nerijetko išle dnevnice, prekovremeni plaćeni rad, 28 dana godišnjeg odmora, socijalno i zdravstveno osiguranje, a ako bismo se eventualno mnogo razboljeli, imali smo Ljubljanu i njihovu evropeiziranu kliniku, na kojoj se i sam drug Tito liječio. Lirim Fevzi, Shkelzenov otac, završio je osnovnu i srednju školu u rodnim Gnjilanama, odnosno Prizrenu. Nije ni izašao iz škole kako treba, posao ga je već čekao, Energoinvest mu je obezbijedio stan, a čim je dobio Shkelzena i njegovog mlađeg brata Rizaha, dobio je zamjenski stan u centru Prištine. Mogao je birati između Skopja, Tetova, Čačka i Sarajeva, ali je Lirim ipak ostao blizu rodne grude. Bio je samo VKV stolar.

Nije im se dalo objasniti da su moji roditelji 1979. godine od svojih radničkih plata isfinansirali zemlju i kuću na moru, dva auta, putovanje u Istanbul i finale Kupa šampiona u košarci, na koje su putovali čak u Grenoble. U čast Bosnine titule evropskog prvaka, u Grenobleu su kupili Spačeka, koji je služio dobrih deset godina i prošao čak tri kontinenta. Putovalo se od Španije i Francuske, preko Balkana i Turske, pa sve do poluotoka Sinaja, gdje je otac služio rezervni vojni rok, u sastavu UN trupa. I danas imam sliku iz Sharm El Sheika, gdje je iza njega sami bijeli pijesak, a danas je to centar grada. Te godine smo dobili i još jedan stan, doduše na Dobrinji, a navikli smo živjeti u centru, pa smo imali razloga biti kivni na stanodavce. Naravno, ponovo na Energoinvest. Sredinom osamdesetih godina, moje dvoje roditelja su imali plate od ukupno četiri hiljade maraka. A znamo svi koliko je marka vrijedila tada.

Nije im se moglo objasniti da je Elenina porodica živjela u centru Skopja, u stanu od 140 kvadrata i da su plaćali mizernu cifru za kiriju, nešto kao današnjih tridesetak maraka. Kad joj se otac razbolio, potpuno besplatno je operisan u Ljubljani, i na račun države vraćen kući, nazad u Skopje. Majka je u isto vrijeme bila trudna s Eleninim mlađim bratom, Angelom. Zbog "izuzetnosti situacije", dobila je pravo na potpuno plaćeno bolovanje u trajanju od tri godine. Angel i danas osjeća posljedice od prekomjerne majčine brige. Nikako mu nije odgovarala njena njega toliko dugo. Zar nije ljepše u kapitalizmu, kad te mati, već nakon dva mjeseca, uvali dadilji i viđaš je tek nakon 6 sati naveče? Milina...



Nije im se dalo objasniti da su Levovi baka i deda postali tehnološki višak u velenjskom rudniku, jer im je nova država, Slovenija, po svaku cijenu morala ući u Evropsku Uniju, pa je rudnik morao biti prodat stranom kapitalisti. Nikada nisu mogli uvezati radni staž, a upravo su obečašćeni radnici rudnika Velenje organizovali na desetine protesta u novom mileniju. Nažalost, bez uspjeha. Čika Borut mi je rekao, prilikom moje posjete Mariboru i susretu s njim kako "oni nismo nigdje otišli, neki jesu u EU, mi smo ostali u dobu kralja Aleksandra", pritom pokazujući na zgradu Vlade, koja se vrtila na dnevniku. Šta god to značilo, jasno je da dedu Boruta i baku Maricu danas izdržavaju njihova djeca, te nešto malo, socijalna pomoć.

Holanđani takođe nisu shvaćali kako ja i danas mogu skijati i plivati u istom danu. Ujutro u 8 sam na Kupresu, a već u 12 sam u Baškoj Vodi. I to, ako ne žurim, nego napravim pet-šest žica, pa tek onda sjednem u auto i uputim se prema Hrvatskoj. Ako je mjesec maj ili oktobar, ovo je potpuno izvodljivo.

I onda tako zamišljam... Sjedim na kafi u varaždinskoj "Gradskoj Kavani", čitam Politikin Zabavnik, slušam Leb i Sol i čekam druga Stoleta iz Bora, da naiđe, po povratku iz šopinga na Balatonu, pa da zajedno idemo na utakmicu Dinamo - Željezničar. Godina je 1985. Nakon Leb i Sola, na radiju ide pjesma Đorđa Balaševića...

Ćute Brazilci, Italijani
Amerikanci negde po strani
Ćute i uče ko pravi đaci
lekciju drže svetski prvaci

03.03.2009.

Улцињ - Ulqin

Посљедњих година постао сам овисан о путовањима кроз бившу нам државу. На свим тим путовањима задржавао бих се по неколико дана, у складу с потребом и финансијским стањем, али кад год бих се запутио негдје, настојао бих остати што дуже.

Због тога ћу повремено, кад ми расположење допусти, писати о свим крајевима лијепе наше бивше земље. Што би се рекло, од Вардара, па до Триглава, од Ђердапа, па до Јадрана.

Када погледамо Југославију и њен чудни, питоми и коси облик, примијетићемо да има много кракова, тако да би описана кружница око ње морала имати велики обим и површину. Као центар тог описаног круга намеће се легендарни "Плави гранап", који се налази негдје на путу из Сарајева за Кисељак. Њему је Нисвет Џанко, телевизијски, новинарски и професорски геније, посветио једну цијелу емисију, те је тачно показао гдје се тај центар налази. Ипак, ја сада нећу писати о томе, мада ће бити прилике. Ја ћу указати на рубне дијелове земље, или како би неки у то доба вољели рећи, крајеве свијета. Гдје год бисмо дошли, и гдје нам се чинило да нема даље (наравно да има, али ријетко се љетовало изван домовине), обично бисмо тај дио, тај градић, ту плажу, ту ријеку или планину звали "крајем свијета". У то сам се увјерио трагајући по интернету за сликама тих рубних подручја. Увијек би неко назвао слику  "крај свијета", па била то Велика Плана, на граници с Румунијом, Гевгелија, на граници с Грчком, Јесенице, на граници с Аустријом, Бели Манастир, на граници с Мађарском или Ада Бојана, на граници с Албанијом. И некако, кад их све погледамо, све те локације, једна у односу на друге су крајеви свијета. Путовали бисмо данима од једне до друге, мијењајући влакове и аутобусе, стопирајући и ходајући. И сваки дио је за себе био посебан.



Овог пута ћемо о Улцињу. Иако нисам тамо био много пута, тек неких три или четири, овај град ми је један од најдражих. Често ме људи с подсмјесима питају зашто, а ја једноставно одговорим, "ради плаже, ради атмосфере, ради љубазних људи". Увијек сам тамо ишао ван сезоне, па ми је ваљда зато и остајао у тако лијепом сјећању. Иначе, не волим гужву и лежање на плажи са још сто хиљада људи, па увијек бирам мај или септембар за одлазак тамо. Тако ћу и у наредним годинама, док га држава Црна Гора не прода капиталистима. Кад цијене оду у неку ствар, можда ћу и даље долазити, али не вјерујем да ће то више бити исто.

Поред Улциња се налази дугачка пјешчана плажа, која је током "владавине мрака" била врло близу граничне зоне с Енвер Хоџином Албанијом. Пошто је Албанија у то доба заиста била у мраку, није било допуштено ићи на крај плаже, па је ријечни оток Ада Бојана остао нетакнут и чак и данас се на њему налази само неколико апартмана. Друга ствар која краси Улцињ су најљепше староградске зидине, а мени посебну чар дају ноћу, кад је и највећи гушт с њих посматрати море и град. Рибљи ресторани у долини ријеке Бојане су посебна прича, што због начина лова, што због цијена, које су све до недавно биле веома ниске.



И тако, једне године, возећи према Улцињу, поновно се радујем сусрету с ријеком Бојаном, најљепшим пијеском на свијету, кебабу у центру града, зидинама и погледу с њих, џамијама које могу ријетко видјети на мору. Уз сву ту моју радост, родица која је кренула са мном ми све вријеме сикће и квари тај ужитак, тражећи да с албанских радио станица пребацим на неку "нормалну музику", заговарајући да се иде у Херцег-Нови, град с највише степеница на свијету и стално трабуњајући глупости. Иако је дијелом успјела покварити ужитак, драго ми је да нисам у потпуности попустио и успио сам се поново прошетати кроз мој омиљени морски град.

Иако су на све стране поредани симболи нашег примитивизма, непоколебљиво долазим до хотела Албатрос, пролазећи и сликајући се поред споменика жртвама НОР-а. Игноришем сву бесправну градњу и једва чекам тренутак да поједем лигње и испружим се на пијеску, што се касније и десило. Тај осјећај се једноставно не може описати. Велика Плажа има неку чудну енергију. Енергију која те наговара да останеш ту дуго, предуго... Налијећем на све наше народе и народности, од Словенаца, преко мојих Сарајлија, до Македонаца. И сви су сретни. Свима је мерак пити кафу или коктел, док их шибају вјетрови и запљускују валови. Игра рок ен' рол цела Југославија...

Након неколико дана ћу напустити Црну Гору и запутити се на Пељешац, гдје традиционално бивам на љетовањима, откако је отац саградио трошну кућицу, која задњих година показује своје задње трзаје. Доћи ћу тек наредно љето и то средином септембра 2008. Ништа се није промијенило на негативно. Све је остало исто, па чак и љепше. И то, надам се, неће бити задњи пут. Доћи ћу још овог љета. И опет ћу доручковати на тераси с погледом на море, једући укусни мекани хљеб из пекаре "Код Грка", хоум мејд рибљу паштету и поховани качкаваљ. Испијаћу јутарњу кафу с првим зракама сунца.

Путоказ Стара Лада Хљеб из пекаре \ Риболов Кафић на плажи Рижото Ракови Табла на улазу у град
26.02.2009.

Reprezentacija

Nije bilo mnogo ekipa kao što je bila jugoslavenska reprezentacija iz 1990. godine. Iako je lokalpatriota Ivica Osim tada skupio najviše igrača iz Bosne i Hercegovine, nekako je sve funkcionisalo i siguran sam da ni danas nema fudbalskog fana koji se sa sjetom ne prisjeća utakmica s famoznog prvenstva u Italiji. I to pogotovo one s Argentinom. Priče će se prepričavati godinama poslije toga koliko smo "bili bolji" i koliko je Maradona uobraženo tvrdio da će nas potopiti. I eto, i danas smo ponosni, jer nas tadašnji svjetski prvaci, a kasnije finalisti ipak nisu ponizili.

A nije ni bitno, kada pričamo o ovoj ekipi, to što više nikad nećemo imati nijednu sličnu. Ali to je za neke druge priče, ovdje neću pisati o tome.



U vrijeme Svjetskog prvenstva u Italiji imao sam sedam godina. Nisam sakupljao sličice Italia '90, iako su to radili svi moji vršnjaci, nego sam pamtio igre tadašnjih zvijezda, kao što su Pančev, Stojković ili Prosinečki, zapisivao u jednu teku sve tadašnje rezultate i kasnije ih čitao ponovo, te se prisjećao strijelaca. U nedostatku prvenstava, izmislio bih neki svoj turnir, koji bi se zvao recimo "Jugoslavija '98", pa sam onda sastavljao grupe, pisao sastave igrača (pazeći na godine, ostavljao sam samo one mlađe na spiskovima), raspoređivao utakmice po stadionima, i na koncu, proglašavao svjetskog prvaka i sve redom ostale reprezentacije. Iako se tad igralo po sistemu od 24 reprezentacije, ja bih napravio osam grupa po četiri ekipe i tako unaprijedio sistem. Nažalost, pojavom interneta, svako zapisivanje je izgubilo smisao, ali i danas čuvam sve svoje izmišljene uratke i sva prvenstva. Obično bi u mom zamišljenom turniru pobjeđivala neka od afričkih ili arapskih ekipa, dok bi naša reprezentacija ispadala u polufinalu, naravno junački. Tako su se ređali svjestki prvaci poput Kameruna, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Južne Afrike i sl.

Sličice koje su svi moji drugovi sakupljali bile su prilično skupe. Kako sam bio pragmatično dijete, bilo mi je jasno da ću taj isti album Italia '90, nakon kojeg mjeseca, kupiti po znatno nižoj cijeni. A dotad ću jesti čokolade svaki dan, te ostale poslastice koje su počele stizati iz inostranstva. U vrijeme Ante Markovića, čokolada je koštala deset dinara, a razne vrste su se mogle kupiti u ulici Vase Miskina, u kojoj i danas živim. Ponekad bi policija potjerala švercere, ali bi to bilo kratkog daha. Kako sam bio osobni drug svih vasemiskinskih švercera, jednom od njih sam čuvao sto na koji je redao čokolade i ostavljao bih ga, krišom od tate, na tavan. Svaki dan kad bih mu ponovo iznio sto, dobijao bih zauzvrat čokoladu Cybeles, crvenu ili plavu, a ako ga i vratim, dobijao bih još jednu. Crvena je bila s lješnicima, a plava još i s grožđicama. Današnja protuvrijednost im je bila 1,5 DM, jer je 7 dinara bilo ekvivalentno jednoj njemačkoj marki.
Album za sličice je koštao 12 dinara, a svaki paketić od pet sličica po pet dinara. I ko je onda tu lud? Pa nije bilo šanse da umjesto čokolade kupim deset sličica, od kojih će mi bar 6-7 biti duplikati.



Goran Tvrtković, s kojim bih se potukao bar jednom heftično, sakupljao je Italiu '90. On i neki drugi drugovi iz razreda i šire, kao što su Himzo Salihović, Edin Aščerić, Ljubiša Vasić i drugi, igrali bi pola-cijelo u parku kod Svjetlosti. Ja sam nailazio na biciklu Violeta i čudio se kako im se može da po vascijeli dan razmjenjuju sličice. Obično bi se skupljali kod dva visoka jablana, kod kojih su stajale razvaljene telefonske govornice. Uzaludno bi pokušavali istisnuti koju kovanicu iz govornica. One su i dalje ljudima jele novac, a nisu pružale uslugu. Plastika koja bi trebala ličiti na kabinu, oblika 4/5 uspravnog valjka, bila je smeđe-providne boje. Na vrhu je bio prljavo-žuti krov. Tako su izgledale kao nove, a već nakon kojeg dana, plastika bi bila polomljena, krov usran ptičjim izmetom, a imenik odnesen nečijoj kući.

Album Italia '90 sam kupio na ljeto 1993. godine. Dao sam u oglas kako kupujem popunjen album i dobio sam ga za 5 DM, još ga je čovjek donio na vrata. Iako sam mislio da će imati posebnu vrijednost, bilo je malo smiješno diviti se sličicama države koja više ne postoji. Pa ipak, iako sam navijao uglavnom protiv bivših replublika na narednim prvenstvima, protiv Piksija '98. nisam mogao. Majstor bi nas podsjetio na sve svoje poteze, na golove protiv Španije u osmini finala '90. godine, na mnoge kvalifikacione sjajne partije.



Fudbal je vremenom postao mnogo veći biznis nego se očekivalo. Ne vjerujem da će se neko sjetiti Raula s nostalgijom s kakvom se sjećamo npr. Tomislava Ivkovića, koji je Maradoni odbranio penal. Ili Zorana Vujovića. Ili Harisa Škore. Roberta Prosinečkog. Darka Pančeva. E to je tek bio igrač.

Na slikama možete naći i Darka Pančeva, a i stadion u Bariju, na kojem je Crvena Zvezda osvojila Kup šampiona 1991. godine. To je vjerovatno jedan od posljednjih tragova jugoslavenske moći, mada su mnogi skloni reći da je to bilo mnogo ranije, tj. u vrijeme olimpijade. Nekoliko godina nakon toga svi ovi igrači postaće neki drugi ljudi. Ali jedno mi je i danas drago. A to je što Zvone Bobana nije bilo u ekipi. Vjerovatno i nije bio neki Jugoslaven.

23.02.2009.

Сусрет с мајстором

Први наш сусрет збио се у хотелу Југославија, у Београду. Ишао сам на разговор за посао, који сам требао радити у Вараждину мјесецима након интервјуа, али сам одбијен ради папирологије и немогућности рада као страни држављанин. Иако нисам био сумњиви имигрант, посебних објашњења није било, осим да бих требао још увијек бити студент.

Та година је почела и завршила прилично лијепо. Пропутовао сам добар дио Југославије и осталог дијела Европе, још се више увјерио како имам перфектну бољу половину и упознао море различитих људи. Ипак, од овог сусрета сам очекивао много. Ипак то није био обични сусрет, какве имате сваким даном, на било ком мјесту, на кафи, у самопослузи или посјећујући фамилију. Овај је сусрет био посебан.

Стигао сам у земунски ресторан "Река". Кеј ослобођења 73б. Причекао сам Мађара који је требао доћи у име вараждинске фирме. Наиме, у том тренутку нам је Земун био "на пола пута", па смо се управо ту и договорили. Ни слутио нисам кога ћу срести тог дана.

Кеј ослобођења је, дакако, обала ријеке Дунав. Или Саве. Мислим да је ипак Дунав, мада ни прави Београђани то са сигурношћу неће увијек тврдити. Дуж цијеле обале се налази мноштво сплавова и ресторана. Тек касније сам се поново сјетио свега тога, кад сам чуо израз "сплаваруша". Споменуо га је један београдски дечко током концерта Елвиса Џи Куртовића у Амстердаму, алудирајући на дјевојке које бисмо ми у Босни звали "спонзорушама". Пошто је и сам такав био, нисам се превише задржао разговарајући, али ми је израз остао у памћењу.

Након што сам обавио тегобни интервју, с планом да посјетим Кућу цвијећа, кренуо сам најприје покупити пријатеља Николу Микашиновића, који је радио посао хостеса у поменутом хотелу. Велељепна грађевина, изграђена у "оном систему", само је кришом подсјећала на некадашњи сјај. Паркирани чамци испред хотела одбијали су се од гуме поредане обалом и сваки пут кад би се насукали, дио снијега с њих је спадао у Дунав. Топли јануарски дан наговјештавао је брзи долазак прољећа и топљење и задњих остатака снијега. Врућина и срклет који сам осјећао, ради дебеле виндјакне, нису се могли описати. Једноставно сам искакао из коже.



И онда сам угледао њега. Миладина Шобића, главом и брадом. Напосљетку сам се двоумио да ли је господин који сједи у фотељи хотелске биртије заиста он. Наравно, пришао сам да се упознамо, али уз задршку, пазећи да не замарам човјека који, очито некога чека. И чекао је Николу. Никола га познаје још из предратних дана, када се као дјечак, играо на Миладиновом имању, гдје је током љетних празника, одсједала Николина фамилија. Друже се још из врелих улцињских дана с краја осамдесетих, а данас је господин Кантаутор на промоцији нечије књиге чије сам име заборавио. И каже да је џаба долазио. Промоција је отказана, али је зато срео једног његовог досадног љубитеља више. Није много причао. Као да је задовољан својим повученим животом, без трунке позорности и славе. Као да му није јасно зашто се свакодневно сусреће с људима жељних некакве лажне пажње, некаквих лажних осјећаја, некаквог лажног морала. Дјеловао је, у најмању руку, разочарано и помало изгубљено. Ипак, он није као свак, он не сања кадилак, смучи му се на то све, узме и чита новине.



Пјесму коју смо добили уживо на поклон пренио сам у претходном посту. Миладин је звучао управо онако како га и памтим, преслушавајући његове плоче кроз све ове године. Након "новембра", ишчезао је, заједно с аутобусом број 24, који га је одвезао на Дорћол. Али захваљујући Николи, уживо сам чуо пјесму "Био сам једном новембар".

Интервју је успио. Посао сам добио, али како већ споменух, касније ће се испоставити да сам се џаба надао.

23.02.2009.

Био сам једном новембар

Био сам једном новембар

као у буквару

кад сам је можда волио

као Живаго Лару

Био сам једном новембар

и данас је пола мене

све због једног капута

све због једне жене

Чит'о сам хороскоп ја, због чега кад нит' он зна

ваљда да каже ми он, кад ћу се видјети с њом

јер био сам тад само рек'о

ко би се градом окрет'о за њом

Звао сам је Моника, ја и хармоника

знао касно у ноћ, у студентску собицу доћ'

с мирисом далеког југа, писати писма дуга, њој

па се сјетим сад, па се сјетим сад

Да био сам једном новембар...

 

Миладин Шобић

 

 

22.02.2009.

Predstavljanje

Pozdrav svima...

Želio bih u slijedećim esejima predstaviti lično viđenje o našim balkanskim prilikama. Sigurno ću često pisati o bivšoj Jugoslaviji i Balkanu uopšte, s posebnim osvrtom na stvari koje meni mnogo znače, kao što su običaji, muzika, film, politika, (ne)prijateljstva, prirodne ljepote i sl.

U svojim esejima ću koristiti malo starije izraze i opise i pokušati približiti nostalgiju i osjećanja kojih mi u posljednje vrijeme ne manjka, što prema samom sebi, što prema ljudima i situacijama oko sebe.

I uz ovaj tekst, koje će biti samo uvodni i neće mnogo utjecati na strukturu bloga, slušam sovjetsku himnu, koja me, iako imam samo 26 godina, podsjeća na neka ljepša vremena. Daleko od toga da je Sovjetima bilo lijepo, ali sigurno ćete se prepoznati u ovim redovima, ukoliko niste pobornici novog sistema, nacionalističke politike i retorike, ispraznih obećanja i pljačkanja. Ako ste članovi ili simpatizeri bilo koje struje koja vlada u zadnjim godinama, slobodno idite na druge stranice, jer ovo nije za vas. Ako imate neku konstruktivnu kritiku, pošaljite na email, rado ću odgovoriti.

Elem, biću uz vas od Vardara, pa do Triglava, od Đerdapa, pa do Jadrana. Svi su dobro došli.


Bosna
<< 05/2009 >>
nedponutosricetpetsub
0102
03040506070809
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31


Фаворити

Контакт
smetljarnik(at)yahoo.com

Блогери вриједни пажње

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
149820

Powered by Blogger.ba