Bosna

I ne samo Bosna... Nego i šire, jer se osjećam građaninom cijele regije, može se slobodno reći Jugoslavenom...

26.02.2009.

Reprezentacija

Nije bilo mnogo ekipa kao što je bila jugoslavenska reprezentacija iz 1990. godine. Iako je lokalpatriota Ivica Osim tada skupio najviše igrača iz Bosne i Hercegovine, nekako je sve funkcionisalo i siguran sam da ni danas nema fudbalskog fana koji se sa sjetom ne prisjeća utakmica s famoznog prvenstva u Italiji. I to pogotovo one s Argentinom. Priče će se prepričavati godinama poslije toga koliko smo "bili bolji" i koliko je Maradona uobraženo tvrdio da će nas potopiti. I eto, i danas smo ponosni, jer nas tadašnji svjetski prvaci, a kasnije finalisti ipak nisu ponizili.

A nije ni bitno, kada pričamo o ovoj ekipi, to što više nikad nećemo imati nijednu sličnu. Ali to je za neke druge priče, ovdje neću pisati o tome.



U vrijeme Svjetskog prvenstva u Italiji imao sam sedam godina. Nisam sakupljao sličice Italia '90, iako su to radili svi moji vršnjaci, nego sam pamtio igre tadašnjih zvijezda, kao što su Pančev, Stojković ili Prosinečki, zapisivao u jednu teku sve tadašnje rezultate i kasnije ih čitao ponovo, te se prisjećao strijelaca. U nedostatku prvenstava, izmislio bih neki svoj turnir, koji bi se zvao recimo "Jugoslavija '98", pa sam onda sastavljao grupe, pisao sastave igrača (pazeći na godine, ostavljao sam samo one mlađe na spiskovima), raspoređivao utakmice po stadionima, i na koncu, proglašavao svjetskog prvaka i sve redom ostale reprezentacije. Iako se tad igralo po sistemu od 24 reprezentacije, ja bih napravio osam grupa po četiri ekipe i tako unaprijedio sistem. Nažalost, pojavom interneta, svako zapisivanje je izgubilo smisao, ali i danas čuvam sve svoje izmišljene uratke i sva prvenstva. Obično bi u mom zamišljenom turniru pobjeđivala neka od afričkih ili arapskih ekipa, dok bi naša reprezentacija ispadala u polufinalu, naravno junački. Tako su se ređali svjestki prvaci poput Kameruna, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Južne Afrike i sl.

Sličice koje su svi moji drugovi sakupljali bile su prilično skupe. Kako sam bio pragmatično dijete, bilo mi je jasno da ću taj isti album Italia '90, nakon kojeg mjeseca, kupiti po znatno nižoj cijeni. A dotad ću jesti čokolade svaki dan, te ostale poslastice koje su počele stizati iz inostranstva. U vrijeme Ante Markovića, čokolada je koštala deset dinara, a razne vrste su se mogle kupiti u ulici Vase Miskina, u kojoj i danas živim. Ponekad bi policija potjerala švercere, ali bi to bilo kratkog daha. Kako sam bio osobni drug svih vasemiskinskih švercera, jednom od njih sam čuvao sto na koji je redao čokolade i ostavljao bih ga, krišom od tate, na tavan. Svaki dan kad bih mu ponovo iznio sto, dobijao bih zauzvrat čokoladu Cybeles, crvenu ili plavu, a ako ga i vratim, dobijao bih još jednu. Crvena je bila s lješnicima, a plava još i s grožđicama. Današnja protuvrijednost im je bila 1,5 DM, jer je 7 dinara bilo ekvivalentno jednoj njemačkoj marki.
Album za sličice je koštao 12 dinara, a svaki paketić od pet sličica po pet dinara. I ko je onda tu lud? Pa nije bilo šanse da umjesto čokolade kupim deset sličica, od kojih će mi bar 6-7 biti duplikati.



Goran Tvrtković, s kojim bih se potukao bar jednom heftično, sakupljao je Italiu '90. On i neki drugi drugovi iz razreda i šire, kao što su Himzo Salihović, Edin Aščerić, Ljubiša Vasić i drugi, igrali bi pola-cijelo u parku kod Svjetlosti. Ja sam nailazio na biciklu Violeta i čudio se kako im se može da po vascijeli dan razmjenjuju sličice. Obično bi se skupljali kod dva visoka jablana, kod kojih su stajale razvaljene telefonske govornice. Uzaludno bi pokušavali istisnuti koju kovanicu iz govornica. One su i dalje ljudima jele novac, a nisu pružale uslugu. Plastika koja bi trebala ličiti na kabinu, oblika 4/5 uspravnog valjka, bila je smeđe-providne boje. Na vrhu je bio prljavo-žuti krov. Tako su izgledale kao nove, a već nakon kojeg dana, plastika bi bila polomljena, krov usran ptičjim izmetom, a imenik odnesen nečijoj kući.

Album Italia '90 sam kupio na ljeto 1993. godine. Dao sam u oglas kako kupujem popunjen album i dobio sam ga za 5 DM, još ga je čovjek donio na vrata. Iako sam mislio da će imati posebnu vrijednost, bilo je malo smiješno diviti se sličicama države koja više ne postoji. Pa ipak, iako sam navijao uglavnom protiv bivših replublika na narednim prvenstvima, protiv Piksija '98. nisam mogao. Majstor bi nas podsjetio na sve svoje poteze, na golove protiv Španije u osmini finala '90. godine, na mnoge kvalifikacione sjajne partije.



Fudbal je vremenom postao mnogo veći biznis nego se očekivalo. Ne vjerujem da će se neko sjetiti Raula s nostalgijom s kakvom se sjećamo npr. Tomislava Ivkovića, koji je Maradoni odbranio penal. Ili Zorana Vujovića. Ili Harisa Škore. Roberta Prosinečkog. Darka Pančeva. E to je tek bio igrač.

Na slikama možete naći i Darka Pančeva, a i stadion u Bariju, na kojem je Crvena Zvezda osvojila Kup šampiona 1991. godine. To je vjerovatno jedan od posljednjih tragova jugoslavenske moći, mada su mnogi skloni reći da je to bilo mnogo ranije, tj. u vrijeme olimpijade. Nekoliko godina nakon toga svi ovi igrači postaće neki drugi ljudi. Ali jedno mi je i danas drago. A to je što Zvone Bobana nije bilo u ekipi. Vjerovatno i nije bio neki Jugoslaven.

23.02.2009.

Сусрет с мајстором

Први наш сусрет збио се у хотелу Југославија, у Београду. Ишао сам на разговор за посао, који сам требао радити у Вараждину мјесецима након интервјуа, али сам одбијен ради папирологије и немогућности рада као страни држављанин. Иако нисам био сумњиви имигрант, посебних објашњења није било, осим да бих требао још увијек бити студент.

Та година је почела и завршила прилично лијепо. Пропутовао сам добар дио Југославије и осталог дијела Европе, још се више увјерио како имам перфектну бољу половину и упознао море различитих људи. Ипак, од овог сусрета сам очекивао много. Ипак то није био обични сусрет, какве имате сваким даном, на било ком мјесту, на кафи, у самопослузи или посјећујући фамилију. Овај је сусрет био посебан.

Стигао сам у земунски ресторан "Река". Кеј ослобођења 73б. Причекао сам Мађара који је требао доћи у име вараждинске фирме. Наиме, у том тренутку нам је Земун био "на пола пута", па смо се управо ту и договорили. Ни слутио нисам кога ћу срести тог дана.

Кеј ослобођења је, дакако, обала ријеке Дунав. Или Саве. Мислим да је ипак Дунав, мада ни прави Београђани то са сигурношћу неће увијек тврдити. Дуж цијеле обале се налази мноштво сплавова и ресторана. Тек касније сам се поново сјетио свега тога, кад сам чуо израз "сплаваруша". Споменуо га је један београдски дечко током концерта Елвиса Џи Куртовића у Амстердаму, алудирајући на дјевојке које бисмо ми у Босни звали "спонзорушама". Пошто је и сам такав био, нисам се превише задржао разговарајући, али ми је израз остао у памћењу.

Након што сам обавио тегобни интервју, с планом да посјетим Кућу цвијећа, кренуо сам најприје покупити пријатеља Николу Микашиновића, који је радио посао хостеса у поменутом хотелу. Велељепна грађевина, изграђена у "оном систему", само је кришом подсјећала на некадашњи сјај. Паркирани чамци испред хотела одбијали су се од гуме поредане обалом и сваки пут кад би се насукали, дио снијега с њих је спадао у Дунав. Топли јануарски дан наговјештавао је брзи долазак прољећа и топљење и задњих остатака снијега. Врућина и срклет који сам осјећао, ради дебеле виндјакне, нису се могли описати. Једноставно сам искакао из коже.



И онда сам угледао њега. Миладина Шобића, главом и брадом. Напосљетку сам се двоумио да ли је господин који сједи у фотељи хотелске биртије заиста он. Наравно, пришао сам да се упознамо, али уз задршку, пазећи да не замарам човјека који, очито некога чека. И чекао је Николу. Никола га познаје још из предратних дана, када се као дјечак, играо на Миладиновом имању, гдје је током љетних празника, одсједала Николина фамилија. Друже се још из врелих улцињских дана с краја осамдесетих, а данас је господин Кантаутор на промоцији нечије књиге чије сам име заборавио. И каже да је џаба долазио. Промоција је отказана, али је зато срео једног његовог досадног љубитеља више. Није много причао. Као да је задовољан својим повученим животом, без трунке позорности и славе. Као да му није јасно зашто се свакодневно сусреће с људима жељних некакве лажне пажње, некаквих лажних осјећаја, некаквог лажног морала. Дјеловао је, у најмању руку, разочарано и помало изгубљено. Ипак, он није као свак, он не сања кадилак, смучи му се на то све, узме и чита новине.



Пјесму коју смо добили уживо на поклон пренио сам у претходном посту. Миладин је звучао управо онако како га и памтим, преслушавајући његове плоче кроз све ове године. Након "новембра", ишчезао је, заједно с аутобусом број 24, који га је одвезао на Дорћол. Али захваљујући Николи, уживо сам чуо пјесму "Био сам једном новембар".

Интервју је успио. Посао сам добио, али како већ споменух, касније ће се испоставити да сам се џаба надао.

23.02.2009.

Био сам једном новембар

Био сам једном новембар

као у буквару

кад сам је можда волио

као Живаго Лару

Био сам једном новембар

и данас је пола мене

све због једног капута

све због једне жене

Чит'о сам хороскоп ја, због чега кад нит' он зна

ваљда да каже ми он, кад ћу се видјети с њом

јер био сам тад само рек'о

ко би се градом окрет'о за њом

Звао сам је Моника, ја и хармоника

знао касно у ноћ, у студентску собицу доћ'

с мирисом далеког југа, писати писма дуга, њој

па се сјетим сад, па се сјетим сад

Да био сам једном новембар...

 

Миладин Шобић

 

 

22.02.2009.

Predstavljanje

Pozdrav svima...

Želio bih u slijedećim esejima predstaviti lično viđenje o našim balkanskim prilikama. Sigurno ću često pisati o bivšoj Jugoslaviji i Balkanu uopšte, s posebnim osvrtom na stvari koje meni mnogo znače, kao što su običaji, muzika, film, politika, (ne)prijateljstva, prirodne ljepote i sl.

U svojim esejima ću koristiti malo starije izraze i opise i pokušati približiti nostalgiju i osjećanja kojih mi u posljednje vrijeme ne manjka, što prema samom sebi, što prema ljudima i situacijama oko sebe.

I uz ovaj tekst, koje će biti samo uvodni i neće mnogo utjecati na strukturu bloga, slušam sovjetsku himnu, koja me, iako imam samo 26 godina, podsjeća na neka ljepša vremena. Daleko od toga da je Sovjetima bilo lijepo, ali sigurno ćete se prepoznati u ovim redovima, ukoliko niste pobornici novog sistema, nacionalističke politike i retorike, ispraznih obećanja i pljačkanja. Ako ste članovi ili simpatizeri bilo koje struje koja vlada u zadnjim godinama, slobodno idite na druge stranice, jer ovo nije za vas. Ako imate neku konstruktivnu kritiku, pošaljite na email, rado ću odgovoriti.

Elem, biću uz vas od Vardara, pa do Triglava, od Đerdapa, pa do Jadrana. Svi su dobro došli.

Bosna
<< 02/2009 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728


Фаворити

Контакт
smetljarnik(at)yahoo.com

Блогери вриједни пажње

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
149821

Powered by Blogger.ba