Bosna

I ne samo Bosna... Nego i šire, jer se osjećam građaninom cijele regije, može se slobodno reći Jugoslavenom...

23.02.2009.

Сусрет с мајстором

Први наш сусрет збио се у хотелу Југославија, у Београду. Ишао сам на разговор за посао, који сам требао радити у Вараждину мјесецима након интервјуа, али сам одбијен ради папирологије и немогућности рада као страни држављанин. Иако нисам био сумњиви имигрант, посебних објашњења није било, осим да бих требао још увијек бити студент.

Та година је почела и завршила прилично лијепо. Пропутовао сам добар дио Југославије и осталог дијела Европе, још се више увјерио како имам перфектну бољу половину и упознао море различитих људи. Ипак, од овог сусрета сам очекивао много. Ипак то није био обични сусрет, какве имате сваким даном, на било ком мјесту, на кафи, у самопослузи или посјећујући фамилију. Овај је сусрет био посебан.

Стигао сам у земунски ресторан "Река". Кеј ослобођења 73б. Причекао сам Мађара који је требао доћи у име вараждинске фирме. Наиме, у том тренутку нам је Земун био "на пола пута", па смо се управо ту и договорили. Ни слутио нисам кога ћу срести тог дана.

Кеј ослобођења је, дакако, обала ријеке Дунав. Или Саве. Мислим да је ипак Дунав, мада ни прави Београђани то са сигурношћу неће увијек тврдити. Дуж цијеле обале се налази мноштво сплавова и ресторана. Тек касније сам се поново сјетио свега тога, кад сам чуо израз "сплаваруша". Споменуо га је један београдски дечко током концерта Елвиса Џи Куртовића у Амстердаму, алудирајући на дјевојке које бисмо ми у Босни звали "спонзорушама". Пошто је и сам такав био, нисам се превише задржао разговарајући, али ми је израз остао у памћењу.

Након што сам обавио тегобни интервју, с планом да посјетим Кућу цвијећа, кренуо сам најприје покупити пријатеља Николу Микашиновића, који је радио посао хостеса у поменутом хотелу. Велељепна грађевина, изграђена у "оном систему", само је кришом подсјећала на некадашњи сјај. Паркирани чамци испред хотела одбијали су се од гуме поредане обалом и сваки пут кад би се насукали, дио снијега с њих је спадао у Дунав. Топли јануарски дан наговјештавао је брзи долазак прољећа и топљење и задњих остатака снијега. Врућина и срклет који сам осјећао, ради дебеле виндјакне, нису се могли описати. Једноставно сам искакао из коже.



И онда сам угледао њега. Миладина Шобића, главом и брадом. Напосљетку сам се двоумио да ли је господин који сједи у фотељи хотелске биртије заиста он. Наравно, пришао сам да се упознамо, али уз задршку, пазећи да не замарам човјека који, очито некога чека. И чекао је Николу. Никола га познаје још из предратних дана, када се као дјечак, играо на Миладиновом имању, гдје је током љетних празника, одсједала Николина фамилија. Друже се још из врелих улцињских дана с краја осамдесетих, а данас је господин Кантаутор на промоцији нечије књиге чије сам име заборавио. И каже да је џаба долазио. Промоција је отказана, али је зато срео једног његовог досадног љубитеља више. Није много причао. Као да је задовољан својим повученим животом, без трунке позорности и славе. Као да му није јасно зашто се свакодневно сусреће с људима жељних некакве лажне пажње, некаквих лажних осјећаја, некаквог лажног морала. Дјеловао је, у најмању руку, разочарано и помало изгубљено. Ипак, он није као свак, он не сања кадилак, смучи му се на то све, узме и чита новине.



Пјесму коју смо добили уживо на поклон пренио сам у претходном посту. Миладин је звучао управо онако како га и памтим, преслушавајући његове плоче кроз све ове године. Након "новембра", ишчезао је, заједно с аутобусом број 24, који га је одвезао на Дорћол. Али захваљујући Николи, уживо сам чуо пјесму "Био сам једном новембар".

Интервју је успио. Посао сам добио, али како већ споменух, касније ће се испоставити да сам се џаба надао.

Bosna
<< 02/2009 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728


Фаворити

Контакт
smetljarnik(at)yahoo.com

Блогери вриједни пажње

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
147660

Powered by Blogger.ba