Bosna

I ne samo Bosna... Nego i šire, jer se osjećam građaninom cijele regije, može se slobodno reći Jugoslavenom...

03.03.2009.

Улцињ - Ulqin

Посљедњих година постао сам овисан о путовањима кроз бившу нам државу. На свим тим путовањима задржавао бих се по неколико дана, у складу с потребом и финансијским стањем, али кад год бих се запутио негдје, настојао бих остати што дуже.

Због тога ћу повремено, кад ми расположење допусти, писати о свим крајевима лијепе наше бивше земље. Што би се рекло, од Вардара, па до Триглава, од Ђердапа, па до Јадрана.

Када погледамо Југославију и њен чудни, питоми и коси облик, примијетићемо да има много кракова, тако да би описана кружница око ње морала имати велики обим и површину. Као центар тог описаног круга намеће се легендарни "Плави гранап", који се налази негдје на путу из Сарајева за Кисељак. Њему је Нисвет Џанко, телевизијски, новинарски и професорски геније, посветио једну цијелу емисију, те је тачно показао гдје се тај центар налази. Ипак, ја сада нећу писати о томе, мада ће бити прилике. Ја ћу указати на рубне дијелове земље, или како би неки у то доба вољели рећи, крајеве свијета. Гдје год бисмо дошли, и гдје нам се чинило да нема даље (наравно да има, али ријетко се љетовало изван домовине), обично бисмо тај дио, тај градић, ту плажу, ту ријеку или планину звали "крајем свијета". У то сам се увјерио трагајући по интернету за сликама тих рубних подручја. Увијек би неко назвао слику  "крај свијета", па била то Велика Плана, на граници с Румунијом, Гевгелија, на граници с Грчком, Јесенице, на граници с Аустријом, Бели Манастир, на граници с Мађарском или Ада Бојана, на граници с Албанијом. И некако, кад их све погледамо, све те локације, једна у односу на друге су крајеви свијета. Путовали бисмо данима од једне до друге, мијењајући влакове и аутобусе, стопирајући и ходајући. И сваки дио је за себе био посебан.



Овог пута ћемо о Улцињу. Иако нисам тамо био много пута, тек неких три или четири, овај град ми је један од најдражих. Често ме људи с подсмјесима питају зашто, а ја једноставно одговорим, "ради плаже, ради атмосфере, ради љубазних људи". Увијек сам тамо ишао ван сезоне, па ми је ваљда зато и остајао у тако лијепом сјећању. Иначе, не волим гужву и лежање на плажи са још сто хиљада људи, па увијек бирам мај или септембар за одлазак тамо. Тако ћу и у наредним годинама, док га држава Црна Гора не прода капиталистима. Кад цијене оду у неку ствар, можда ћу и даље долазити, али не вјерујем да ће то више бити исто.

Поред Улциња се налази дугачка пјешчана плажа, која је током "владавине мрака" била врло близу граничне зоне с Енвер Хоџином Албанијом. Пошто је Албанија у то доба заиста била у мраку, није било допуштено ићи на крај плаже, па је ријечни оток Ада Бојана остао нетакнут и чак и данас се на њему налази само неколико апартмана. Друга ствар која краси Улцињ су најљепше староградске зидине, а мени посебну чар дају ноћу, кад је и највећи гушт с њих посматрати море и град. Рибљи ресторани у долини ријеке Бојане су посебна прича, што због начина лова, што због цијена, које су све до недавно биле веома ниске.



И тако, једне године, возећи према Улцињу, поновно се радујем сусрету с ријеком Бојаном, најљепшим пијеском на свијету, кебабу у центру града, зидинама и погледу с њих, џамијама које могу ријетко видјети на мору. Уз сву ту моју радост, родица која је кренула са мном ми све вријеме сикће и квари тај ужитак, тражећи да с албанских радио станица пребацим на неку "нормалну музику", заговарајући да се иде у Херцег-Нови, град с највише степеница на свијету и стално трабуњајући глупости. Иако је дијелом успјела покварити ужитак, драго ми је да нисам у потпуности попустио и успио сам се поново прошетати кроз мој омиљени морски град.

Иако су на све стране поредани симболи нашег примитивизма, непоколебљиво долазим до хотела Албатрос, пролазећи и сликајући се поред споменика жртвама НОР-а. Игноришем сву бесправну градњу и једва чекам тренутак да поједем лигње и испружим се на пијеску, што се касније и десило. Тај осјећај се једноставно не може описати. Велика Плажа има неку чудну енергију. Енергију која те наговара да останеш ту дуго, предуго... Налијећем на све наше народе и народности, од Словенаца, преко мојих Сарајлија, до Македонаца. И сви су сретни. Свима је мерак пити кафу или коктел, док их шибају вјетрови и запљускују валови. Игра рок ен' рол цела Југославија...

Након неколико дана ћу напустити Црну Гору и запутити се на Пељешац, гдје традиционално бивам на љетовањима, откако је отац саградио трошну кућицу, која задњих година показује своје задње трзаје. Доћи ћу тек наредно љето и то средином септембра 2008. Ништа се није промијенило на негативно. Све је остало исто, па чак и љепше. И то, надам се, неће бити задњи пут. Доћи ћу још овог љета. И опет ћу доручковати на тераси с погледом на море, једући укусни мекани хљеб из пекаре "Код Грка", хоум мејд рибљу паштету и поховани качкаваљ. Испијаћу јутарњу кафу с првим зракама сунца.

Путоказ Стара Лада Хљеб из пекаре \ Риболов Кафић на плажи Рижото Ракови Табла на улазу у град
Bosna
<< 03/2009 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728
293031


Фаворити

Контакт
smetljarnik(at)yahoo.com

Блогери вриједни пажње

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
148310

Powered by Blogger.ba