Bosna

I ne samo Bosna... Nego i šire, jer se osjećam građaninom cijele regije, može se slobodno reći Jugoslavenom...

25.05.2009.

Газаплук

Тог маја 2006. године био сам члан AIESEC-a. То је некаква студентска организација, ко џоја највећа и најперспективнија на свијету. Ето, билеси се сваки њихов члан запосли самом референцом што је био ајсековац. Активан сам био још од новембра 2005., па смо радуцкајући ту и тамо, добили прилику да се крваво изборимо за један међународни семинар. Кад кажем крваво изборимо, мислим на то да смо, и поред напорног рада и саме чињенице да требамо бити награђени, морали још лобирати код којекаквих скоројевића и скоројевићки, који су себи давали за право да све одлучују, и самом својом појавом улијевали страх међу млађом женском популацијом наших чланова. Кад смо се изборили за нешто од чега смо много више заслужили, потрпали смо се у два аутомобила и кренули пут Солуна, гдје се одржавала међународна ублеха под називом "Свијет без граница", ака "World Without Borders". Наравно, измалтретирали смо се с визама, па самим тим назив конференције губи сваки смисао. Идемо на пут од осамсто и кусур километара, на којем ћемо прећи чак три границе, а да смо путовали коју годину послије, прешли бисмо их четири.



Моји страшни компањони се боје Косова. При самој помисли да тамо живе "неки чудни Албанци", они се увлаче у своје предрасудне и затрпане рупчаге, из којих ни дан-данас неће изаћи. Тако се онда лобирало да се страшно Косово избјегне, а да се анамо они Косовари и не срећу. Један од ајсековских функционера каже како је његов тата казао да би најбоље било то страшно мјесто избјећи и "к'о сав нормалан свијет" запутити се кроз цивилизирану врањску Србију, те још цивилизиранију Македонију. "Добро", рекох, утврђујући да је страх нешто што нећу истјерати из тих људи, иако ни сами не знају чега се боје.

На путу нам је предлагано да обилазимо Ћелекулу, а функционеров тата је казао како се "тамо има шта видјети", мислећи ваљда на српске лобање које су Турци забетонирали у тврђаву и направили утврду. Хвала Богу, уз одбијање већине, пут је прошао с мање егзотизма, а више вожње према крајњем циљу, грчком граду Солуну.

Стигавши у Солун, није било тешко скухати се на лицу мјеста. Прави топлотни удар нас је ошамарио преко уста и једноставно није било избора него се знојити у бескрај. Наиме, солунско море није за купање, јер је лука дуж цијеле обале града, а прва плажа је удаљена неколико километара. Након што смо паркирали аута, љубазни домаћини су нас, уз закашњење од два сата (које је већ наредног дана постало нормално и уобичајено), спровели до наших топлих домова, гдје иначе они као студенти, обитавају, хране се, тулумаре, спавају и раде друге ствари које један солунски студент може радити. Смјестили су нас у различите куће, тако да се што више упознамо с другим учесницима семинара. Један лијеп гест, који ће тек касније добити смисао, и који је чак и врлим Бошњацима, послужио да се не издвајају од гомиле и да се друже и с осталим народима и народностима с Балкана, који су углавном били посјетиоци семинара.



Да је лијеп и користан потез раздвајање делегације, јесте, али показаће се да у неким моментима може бити врло незгодан, поготово ако хитно морате стићи до нечије куће, кога уопште и не познајете. Шетајући кроз град, мој тадашњи пријатељ Јасмин Поздерац (на слици лијево, жуте косе) и ја, наишли смо на бесплатну дегустацију Ледо ледене кафе. Пошто је било хиљаду степени на сунцу, одлучили смо се придружити маси која чека на ред да добије своје пиће из хладњаче с вараждинским таблицама. Мој друг Јасмин је иначе, што би наш народ рек'о, газап. Газап може имати више значења и особина. Једна од особина му је да поједе и попије све што му се нађе на путу, али само ако је то бесплатно. Уколико није бесплатно, храниће се у пекари полубајатом бухтлом, док сви остали једу супицу и пилиће у ресторану. Тај ће уштедјети по сваку цијену неколико марака, али ће остати газап ако неко други плаћа. Тако је било и овај пут. Јасмин је узео равно седам ледених кафа и искапио их у рекордном времену. Ефекат ледене кафе врло често може бити незгодан, а када их човјек попије седам, можете само замислити шта се десило. Слиједећа сцена била је Јасминово шпринтање према универзитетском заходу, ака ве-цеу, који ме подсјећао на тоалет из шкотског филма Треинспотинг (ко је гледао, разумјеће). Добро, није баш био усран као у филму, али добио је тај епитет врло брзо. Како је Јасмин трчао, то му се све више ишло у тоалет, и прије него што ће угледати клозетску шољу, појавиће се смеђа флека на његовој гузици. Не би се то можда ни замијетило да Јасминов шорц није био бијел. Тако се Јасмин, вјероватно по први пут у свом животу, након што га је мама престала пресвлачити, усрао. Џаба трчање, џаба близина факултета, џаба сво трпљење овог свијета, јер нажалост, говно је било брже. Није се имало времена нити нешто помислити, нити упалити свјетло, па самим тим долазимо до закључка да је прољев бржи и од свјетлости, и од мисли, тј. најбржи на свијету.

Јасмин је, како већ рекох, газап. Газапи су обично шкрти људи. Али у свој тој прорачунатости, врло се често прерачунају и онда морају издвојити новац на неке неочекиване трошкове. Један од тих трошкова био је позив мобителом (чак из Грчке, а газапи обично немају кредита у иностранству) упућен мени, и плаћање таксија, такође мени. Кад сам стигао до клозета, схватио сам да мој друг више нема шта обући, а моја очекивања је премашила чињеница да је усрао и мајицу, и поткошуљу, а и патике. Наравно, шорц сам раније споменуо. Тако сам у наредном моменту био у таксију и хитао према Таносу, човјеку којег нисам ни видио, нити чуо за њега, имао сам само адресу, а код којег је Јасмин био смјештен. Ту се враћамо на причу о раздвајању делегације како бисмо се боље упознали. И по белају, таксистица је ишла преко 120 на сат, и то кроз град. Јасмину је то ишло у прилог, али мени никако није било угодно. Након што сам узео пресвлаке, питала ме је "је ли се то неко унередио од оне силне Ледо кафе?". Наравно, смијао сам се сатим након тога, али нисам никоме причао шта се заправо десило. Ово је тренутак да се та лијепа прича подијели, јер поред тога што је, надасве, смијешна, такође је и поучна. Послије овога ће ваљда понеки од нас одустати од газаплука, па ће се можда газаплук свести на једење јањетине код Максумића и евентуално који попијен сок. Прије ледене кафе ћемо, ваљда, добро размислити.

18.05.2009.

Wartburg, Zastava, Yugo, Lada...

Kada se sjetim istočno-njemačkog automobila marke Wartburg, nekako se osjećam sjetno, čak i ako je ova rečenica puki pleonazam. Lutajući kroz Jugoslaviju, naišao sam mnogo puta na neke od automobila pomenutih u naslovu. I često sam o tome razgovarao s prijateljem Milanom Petrovićem, koji ima vrlo slična razmišljanja kao i ja, glede starog i novog sistema, te novih vrijednosti u našim društvima. I uvijek bismo se složili, kako miris "Stojadina", dvotaktnog Wartburga ili Lade Samare nikad neće otići iz naših misli, vjerovatno sve dok ova vozila potpuno ne izumru. I Milan i ja sada vozimo mnogo bolja vozila, i nekome bi se činila ova moja priča kao jedno obično izmotavanje, kao iz pjesme "stari nam je post'o fora, kantonalni ministar".

Vozeći se na more, sa svojih 17, odnosno 18 godina, imao sam priliku osjetiti Wartburgove čari. Doduše, nije bio dvotaktni, nego s Golfovim motorom, ali to nije doprinijelo da manje smiješno izlgedamo. Ljetujući 2000. godine uz pomoć Wartburga, bilo nas je četvorica i nije bilo policije koja nas nije zaustavila i pretresla. Naš drug Ado bio je pod posebnom prismotrom, jer ima vrlo male oči, pa zbog toga izgleda sumnjivo (tj. napušeno ili pijano). Wartburg je izdržao sve napore, putovanja od Makarske do Baošića, i preko cijelog Pelješca. Svi su nam se smijali, a mi smo i dalje kulirali, tražeći još više razloga da od sebe napravimo budale. Vrhunac se desio kad smo došli po jednu od naših vrlo uglednih prijateljica, da je vodimo na Korčulu. Imali smo gumeni čamac na galeriji, naravno napuhan (jer nam se nije dalo puhati ga ponovo), a u prtljažniku pomiješane mirise suhog mesa i Adinih čarapa. Meli se, naravno, zgrozila, ali je previše voljela mene kao druga, da bi odustala od izleta. Anegdotu i danas prepričava kao jedno od svojih traumatičnih iskustava.



Vozeći se kroz BiH, Dalmaciju, Makedoniju ili Srbiju, čovjek može naići na mnogo "Fića", "Peglica", "Stojadina" i sl. Jedan od naših kućnih prijatelja, gospodin Tonči, ima "Peglicu". Puni naziv je Fiat 750, a godište 1979. Dakle, tridesetogodišnja "Peglica" je i danas u životu, ali tih godina je izgledala i zvučala kao da će svakog slijedećeg trena izdahnuti. Tonči je imao oslobođena samo prva dva sjedišta. Na druga dva (ili tri!?, kako inače piše u saobraćajnoj dozvoli) stajali su dijelovi. Pomislio sam da ima još jednu "Peglicu" pride, u slučaju da se bilo koji dio pokvari. I haman da je bilo tako. "Peglica" bi se kvarila do mora i nazad barem pet - šest puta, a Tonči bi je uredno popravljao i nastavljao svoj godišnji odmor. Na moru je plaćao mjesto za nju, i spavao u njoj, štedeći novac, ali i pokazujući skromnost. Tonči nije nikad bio škrtac, nego jednostavno nije trebao ništa bolje. Uživao je u skromnosti i pateći se u dotrajalom i malom automobilu. Ostajao bi i po dva mjeseca na odmoru, budući da je bio prosvjetni radnik, pa mu je raspust to dozvoljavao. Sada Tonči ima Zastavu 128. I ona se stalno kvari. I nju stalno popravlja. I s njom ide na more, ali češće, jer je u penziji. I u njoj spava. I ona mu pravi društvo mjesecima na hrvatskoj i crnogorskoj obali.

Čika Muharem je bio jedan od rijetkih koji je vozio Lade. Desetine Lada prošle su kroz njegove ruke, i za svaku je tvrdio da je "najbolje auto na svijetu". Iako je samo posljednja, Lada Niva, imala normalnu potrošnju, nikad ne bi ni riječ rekao protiv bilo kojeg svog automobila. Lada Samara je jedini tip Lade koji sam zapamtio, ali i prije nje je vozio neke od onih brojeva (tipa Lada 1293, šta god to značilo). Čika Muharem je uvijek tvrdio da su Volvo, Volkswagen, Audi, Renault ili Peugeot "američka smeća" i kako mu je draže rusko govno nego američka torta. Nije se obazirao na naša objašnjenja kako su sve ove marke evropski automobili, jer je to za njega sve bilo potpuno isto. Posljednja Lada, tipa Niva, koja se penje uz najgora i nemoguća brda, sahranila je čika Muharema. Naime, vraćajući se s Bjelašnice, Lada je proklizala i nikakav ABS mu nije uspio pomoći. Shrvali su se zajedno u provaliju i u ljubavnom zagrljaju i umrli. Vatrogasci su je izrezali da bi izvukli Muharemovo tijelo, ali je bilo kasno. Lada se više nikad nije provozala. Od tada, nekako mi se čini da ih i ne viđam na sarajevskim ulicama. Možda je svaki vozač neke druge Lade odustao od daljnje vožnje. U čast čika Muharema. Ili jednostavno to nisu dobra kola?



Tata je vozio Zastavu 101, ili popularnog "Stojadina". Jedna od rijetkih anegdota koju pamtim je izrugivanje naših tablica "PE", koje su označavale kosovski grad Peć. Tokom ljetovanja na Pelješcu, jedan od Dalmatinaca se nije mogao čudom načuditi kako je moguće da neki "Pećanin" može doći do Pelješca i kako još "sekunda fali da mu Bosanci i Albanci sagrade džamiju u avliji". Taj "Stojadin" nije dočekao rat, jer ga je tata zamijenio za Bubu iz 1972. godine, a prije nego što je napunila 21 godinu, granata ju je presjekla i poslala u zaborav. Kasnije je presjekla i tatu, pa nam više nije bilo do Bube i očuvanja kapitalističko - hitlerskog oldtajmera. Zastave danas vozi srpska policija, i vjerovatno neuspješno pokušava uhvatiti svoje kriminalce. Sve dok im Francuzi ne pošalju i posljednju isporuku doniranih Pežoa, koji će zamijeniti plavobijela milicijska kola.

Wartburg s početka priče još nije dočekao kraj. Sada ga vozi neki gospodin sa Pala, koji je dao cijelih 2200 KM za njega, diveći mu se i zaboravljajući kako je mogao i Golfa za te pare uzeti. Kaže da nije došao u Sarajevo od osamdeset četvrte, kad mu je sin volontirao na Olimpijskim igrama. Dobrovoljno je kopao kanale gdje god bi trebalo, a Obalu vojvode Stepe je, kako kaže dobričina s Pala, "sam prekopao dvaput". Nedavno sam, prolazeći kroz Pale, ugledao Wartburga kako veselo prducka vozeći se prema Jahorini.

Tokom boravka u Kruševu, prvom i posljednjem Tošetovom prebivalištu, stekao sam dojam da je vrijeme stalo. Svi ovi automobili su sasvim normalna pojava u tom malom makedonskom gradu. Toliko mi je bilo lijepo gledati tu socijalističku idilu, da sam poželio ne vraćati se iz Kruševa jedno vrijeme. Iako sam samo dan ranije plivao u Ulcinju, a u Kruševu hodao u zimskoj jakni, nije mi smetala šetnja unedogled, brdovitim i hladnim kruševskim ulicama. Hotel u kojem smo bili smješteni ima narandžaste pločice u kupatilima, stare prozore i vrata, radijatore od prije trideset godina i vinkovački crijep. Na stolovima u restoranu su karirani stolnjaci, koji se svakim danom nanovo peru. Svaki ključ ima ogromni drveni privjesak s Titovim likom. Doručci, ručkovi i večere su jednako ukusni kao i u hotelu Košuti, na Jahorini, 1990. godine. Posebno se pazi da se spremi obrok i za muslimane. I tako zadnjih trideset godina. Kafa košta simboličnih 20 denara, a spravljena je s puno entuzijazma, i svaka naredna prija više od prethodne. A ja, svakim pogledom vani, ugledam neko drugo drago vozilo. A i mnoge me druge stvari vežu za taj period. A onda pomislim, "pa jebote, nije mi 50 godina, da se tako svega sjećam".

Ali izgleda da jeste. Iako sam fizički dvadesetšestogodišnjak, moja mi djevojka često kaže da sam "čiča" i da ne može da vjeruje da se sjećam utrke Alena Prosta, iz Silverstonea 1987. godine. Imam i album sa sličicama iz te godine. Ayrton Senna je vozio Lotus. Valjda ono što je lijepo kratko traje. Ali ostaje zauvijek u sjećanju.

Bosna
<< 05/2009 >>
nedponutosricetpetsub
0102
03040506070809
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31


Фаворити

Контакт
smetljarnik(at)yahoo.com

Блогери вриједни пажње

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
147660

Powered by Blogger.ba