Bosna

I ne samo Bosna... Nego i šire, jer se osjećam građaninom cijele regije, može se slobodno reći Jugoslavenom...

25.05.2009.

Газаплук

Тог маја 2006. године био сам члан AIESEC-a. То је некаква студентска организација, ко џоја највећа и најперспективнија на свијету. Ето, билеси се сваки њихов члан запосли самом референцом што је био ајсековац. Активан сам био још од новембра 2005., па смо радуцкајући ту и тамо, добили прилику да се крваво изборимо за један међународни семинар. Кад кажем крваво изборимо, мислим на то да смо, и поред напорног рада и саме чињенице да требамо бити награђени, морали још лобирати код којекаквих скоројевића и скоројевићки, који су себи давали за право да све одлучују, и самом својом појавом улијевали страх међу млађом женском популацијом наших чланова. Кад смо се изборили за нешто од чега смо много више заслужили, потрпали смо се у два аутомобила и кренули пут Солуна, гдје се одржавала међународна ублеха под називом "Свијет без граница", ака "World Without Borders". Наравно, измалтретирали смо се с визама, па самим тим назив конференције губи сваки смисао. Идемо на пут од осамсто и кусур километара, на којем ћемо прећи чак три границе, а да смо путовали коју годину послије, прешли бисмо их четири.



Моји страшни компањони се боје Косова. При самој помисли да тамо живе "неки чудни Албанци", они се увлаче у своје предрасудне и затрпане рупчаге, из којих ни дан-данас неће изаћи. Тако се онда лобирало да се страшно Косово избјегне, а да се анамо они Косовари и не срећу. Један од ајсековских функционера каже како је његов тата казао да би најбоље било то страшно мјесто избјећи и "к'о сав нормалан свијет" запутити се кроз цивилизирану врањску Србију, те још цивилизиранију Македонију. "Добро", рекох, утврђујући да је страх нешто што нећу истјерати из тих људи, иако ни сами не знају чега се боје.

На путу нам је предлагано да обилазимо Ћелекулу, а функционеров тата је казао како се "тамо има шта видјети", мислећи ваљда на српске лобање које су Турци забетонирали у тврђаву и направили утврду. Хвала Богу, уз одбијање већине, пут је прошао с мање егзотизма, а више вожње према крајњем циљу, грчком граду Солуну.

Стигавши у Солун, није било тешко скухати се на лицу мјеста. Прави топлотни удар нас је ошамарио преко уста и једноставно није било избора него се знојити у бескрај. Наиме, солунско море није за купање, јер је лука дуж цијеле обале града, а прва плажа је удаљена неколико километара. Након што смо паркирали аута, љубазни домаћини су нас, уз закашњење од два сата (које је већ наредног дана постало нормално и уобичајено), спровели до наших топлих домова, гдје иначе они као студенти, обитавају, хране се, тулумаре, спавају и раде друге ствари које један солунски студент може радити. Смјестили су нас у различите куће, тако да се што више упознамо с другим учесницима семинара. Један лијеп гест, који ће тек касније добити смисао, и који је чак и врлим Бошњацима, послужио да се не издвајају од гомиле и да се друже и с осталим народима и народностима с Балкана, који су углавном били посјетиоци семинара.



Да је лијеп и користан потез раздвајање делегације, јесте, али показаће се да у неким моментима може бити врло незгодан, поготово ако хитно морате стићи до нечије куће, кога уопште и не познајете. Шетајући кроз град, мој тадашњи пријатељ Јасмин Поздерац (на слици лијево, жуте косе) и ја, наишли смо на бесплатну дегустацију Ледо ледене кафе. Пошто је било хиљаду степени на сунцу, одлучили смо се придружити маси која чека на ред да добије своје пиће из хладњаче с вараждинским таблицама. Мој друг Јасмин је иначе, што би наш народ рек'о, газап. Газап може имати више значења и особина. Једна од особина му је да поједе и попије све што му се нађе на путу, али само ако је то бесплатно. Уколико није бесплатно, храниће се у пекари полубајатом бухтлом, док сви остали једу супицу и пилиће у ресторану. Тај ће уштедјети по сваку цијену неколико марака, али ће остати газап ако неко други плаћа. Тако је било и овај пут. Јасмин је узео равно седам ледених кафа и искапио их у рекордном времену. Ефекат ледене кафе врло често може бити незгодан, а када их човјек попије седам, можете само замислити шта се десило. Слиједећа сцена била је Јасминово шпринтање према универзитетском заходу, ака ве-цеу, који ме подсјећао на тоалет из шкотског филма Треинспотинг (ко је гледао, разумјеће). Добро, није баш био усран као у филму, али добио је тај епитет врло брзо. Како је Јасмин трчао, то му се све више ишло у тоалет, и прије него што ће угледати клозетску шољу, појавиће се смеђа флека на његовој гузици. Не би се то можда ни замијетило да Јасминов шорц није био бијел. Тако се Јасмин, вјероватно по први пут у свом животу, након што га је мама престала пресвлачити, усрао. Џаба трчање, џаба близина факултета, џаба сво трпљење овог свијета, јер нажалост, говно је било брже. Није се имало времена нити нешто помислити, нити упалити свјетло, па самим тим долазимо до закључка да је прољев бржи и од свјетлости, и од мисли, тј. најбржи на свијету.

Јасмин је, како већ рекох, газап. Газапи су обично шкрти људи. Али у свој тој прорачунатости, врло се често прерачунају и онда морају издвојити новац на неке неочекиване трошкове. Један од тих трошкова био је позив мобителом (чак из Грчке, а газапи обично немају кредита у иностранству) упућен мени, и плаћање таксија, такође мени. Кад сам стигао до клозета, схватио сам да мој друг више нема шта обући, а моја очекивања је премашила чињеница да је усрао и мајицу, и поткошуљу, а и патике. Наравно, шорц сам раније споменуо. Тако сам у наредном моменту био у таксију и хитао према Таносу, човјеку којег нисам ни видио, нити чуо за њега, имао сам само адресу, а код којег је Јасмин био смјештен. Ту се враћамо на причу о раздвајању делегације како бисмо се боље упознали. И по белају, таксистица је ишла преко 120 на сат, и то кроз град. Јасмину је то ишло у прилог, али мени никако није било угодно. Након што сам узео пресвлаке, питала ме је "је ли се то неко унередио од оне силне Ледо кафе?". Наравно, смијао сам се сатим након тога, али нисам никоме причао шта се заправо десило. Ово је тренутак да се та лијепа прича подијели, јер поред тога што је, надасве, смијешна, такође је и поучна. Послије овога ће ваљда понеки од нас одустати од газаплука, па ће се можда газаплук свести на једење јањетине код Максумића и евентуално који попијен сок. Прије ледене кафе ћемо, ваљда, добро размислити.

Bosna
<< 05/2009 >>
nedponutosricetpetsub
0102
03040506070809
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31


Фаворити

Контакт
smetljarnik(at)yahoo.com

Блогери вриједни пажње

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
149365

Powered by Blogger.ba